U bašti moje majke;

cvjetaju  zambaci bijeli, baš kao što su i prije,

zasadjeni rukom njenom, ponosno stoje.

Ni oluje ni vjetrovi, ništa im mogli nisu,

jer oni rastu, u čistoći svojoj.

Mirisom zanosnim, insekte mame,

da se napoje mirisa čistog  i mednog.

U bašti moje majke, sve je kao prije,

ali ništa  više nije kao prije!.

Jer, zambaci mirišu, ali ne mirisom istim,

mirisom zanosnim, "što život  znači",

jer  oni  „žive“, rastu i cvjetaju,  ali „bez ljubavi“,

i  niko ih  više ne zna voljeti, kao što je to ona znala!