Ja sam pokušala da odbacim
depresiju. Trudila sam se da se ponašam kao da je sve u najboljem redu. Plašila
sam se da priznam da nešto ne valja. Jer priznati to. Logično je bilo da se
upitam; «Ko mi je nanio zlo?»
Dakle, već smo to rekli, što više
patimo zbog svojih emocija, manje imamo hrabrosti da se upitamo zašto je tako.
Kao da se plašimo da otkrijemo u sebi nešto zbog čega bismo se stidjeli. Kao da
se plašimo putovanja u središte samih sebe zato što bismo tamo mogli da nadjemo
zabranjene stvari... A nemogućno je izliječiti
se ako sebi ne postavimo pitanje «Zašto?»
i ne potražimo odgovor na to. Bolest ili depresija katkad nas napadnu da bismo
izašli na pravi put. Da bi nas primorali da se više ne lažemo i da se ne
ponašamo kao da se ništa nije dogodilo.
U vremenu kad se pojavila moja
depresija, odbijala sam da shvatim da je to dobro za mene. Zamišljala sam svoje
stanje kao izvor ispunjen patnjom, crnu rupu koja će me usisati i uništiti.
Tada sam se, da ne bih propala do dna, zakačila za beznadje ogromnom energijom
i što sam više prihvatala moje loše stanje, sve mi je bilo gore. Razumije se,
ovaj bezvrijedni otpor, iscrpio je sve moje snage. I, što je paradoksalno, tek
kad sam se potpuno prepustila depresiji, moglo je da počne moje ozdravljenje. Prestajući
da se borim, dopustila sam sebi, da neograničeno plačem. Imala sam vremena da
razmišljam o sebi. I odjednom, suštinska pitanja počela su da izlaze na svjetlost.
- Zašto mi pojedine izdaje, neuspjesi,
laži nanose toliko zla?
- Ko me je izdao? Ko me je lagao
kad sam bila mala?
- Kakav je odnos izmedju moje
prošlosti i onoga što sad živim?
Malo pomalo, ponovo sam pronašla
hrabrost da se sukobim sa bolnim uspomenama. Da oživim osjećanja beznadja
doživljenog tokom djetinjstva, kad nisam imala kome da se požalim, kad me niko
nije uzimao u naručje i govorio «Volim te». U vrijeme kad sam smatrala da ništa
ne vrijedim, uvjerena da ne zaslužujem ljubav.
(tekst preuzet)
No comments:
Post a Comment