Postoje ljudi, moj sine, I
možeš „brod“ kad im tone,
koji te ne vole, tako... „džinovskom
snagom ga dići“,
Al' nemoj da te to brine, opet će da te se klone!,
ne može voleti svako... i svom će ostrvu ići...
Svejedno, da li ih koriš, I zato nastavi dalje.
Ili im daruješ cveće, Neodlučni su slabi...
predaš se ili se boriš... Gospod
ti „vetar“ šalje!
neki te voleti neće... Ne
osvrći se i grabi!
Zajedno teku vam dani, „Razapni jedra“ i maštaj,
za isti sto ćete sesti, pobedjuj
metar po metar.
ali ste svetovi strani, I
praštaj; Praštaj im; Praštaj,
koji se ne mogu sresti. nije
im naklonjen vetar!
I možeš pružiti ruku, A kada „stigneš do duge“,
vaditi srce iz grudi, i“ svet kad pronadješ novi“,
priznat patnje i muku... nek' te ne pobede tuge,
Neki te ne vole ljudi. opet ih,
opet pozovi...
(Nedeljko Popadić)
No comments:
Post a Comment